Dnevni avaz o tribini u Bugojnu

U okviru „Dana Ajvatovice“ održana tribina „Islamofobija“

U okviru „505. Dana Ajvatovice“ u amfiteatru Kulturnog centra Princeze Dževhere održana je tribina na temu „Islamofobija“, tema koja se u posljednje vrijeme sve više plasira kroz medije i u javnom životu. Tribinu je organizova Centar za napredne studije iz Sarajeva i Medžlis IZ Bugojno.

U svom pozdravnom uvodnom dijelu dr. Ahmed Adilović, Muftija travnički, predsjednik Organizacionog odbora, istakao je dosadašnji uspješni tok održavanja programskih „Dana Ajvatovice“ koji u svim gradovima Bosne i Hercegovine su praćeni sa značajnim interesovanjem građana.

Uvodničar prof. Muhamed Jusić mnogobrojnim posjetiocima pojašnjavao je pojam „islamofobije“ koja se posebno koristi u posljednjih dvadesetak godina.

Prof. dr. Sedad Dizdarević govorio je o refleksijama islamofobije na islamski svijet kao i pojam „islamofobije“ koji ima svoje korijene još od „krstaških ratova“, a posebno se aktuelizira posljednjih decenija.

Prof. dr. Amir Karić govorio je o pojmu „islamofobije“ u EU i „islamofobiji“ u evropskom kontekstu, kao i dodatnom pojašnjavanju pojma „islamofobije“ u našem društvu.

Moderator ove tribine bio je Vehid ef. Arnaut.

Izvor: Bug.ba

Izjava Čurkina o BiH opasan presedan

Ruski predstavnik u UN-u govorio o porastu ekstremizma, posebno među bošnjačkom populacijom u BiH

 

I u slučaju Čečenije prvo je stvorena 'teroristička prijetnja' kroz torturu, nasilje i nepravdu [EPA]

Piše: Muhamed Jusić  (Al Jazeera)

Izjava ruskog predstavnika u Vijeću sigurnosti Vitalija Ivanoviča Čurkina, o "porastu ekstremizma posebno među bošnjačkom populacijom u BiH kao i u drugim muslimanskim zajednicama na Balkanu", koju je dao nešto kao komentar na redovni izvještaj visokog predstavnika Valentina Inzka o situaciji u Bosni i Hercegovini, opasan je presedan s mogućim ozbiljnim implikacijama.

Da ne bude da su riječi ambasadora izvučene iz konteksta, on je tom prilikom rekao: "Moram zaključiti i pozvati vas da obratite pažnju na činjenicu na koju treba da se zabrinete ne samo zbog BiH nego zbog cijele regije. Govorim o porastu ekstremizma posebno među bošnjačkom populacijom u BiH kao i u drugim muslimanskim zajednicama na Balkanu. Ova prijetnja se mora procijeniti na pravi način. Napad u Zvorniku na policijsku stanicu u aprilu je pravi dokaz za to."

Tačno je da je prijetnja radikalizma i terorizma ozbiljan i globalni problem s kojim se sve države, pa tako i BiH, moraju nositi, no ipak legitimno je zapitati se zašto Rusija na najvišem međunarodnom nivou forsira ovaj problem kao najveći u BiH i regiji. Naročito kada svi bolje upućeni u situaciju u regiji znaju koje političke snage i opcije su najveća prepreka stabilizaciji odnosa i euroatlantskim integracijama kao jedinoj realnoj viziji izlaska iz sadašnjeg stanja sveopće neizvjesnosti. Uostalom, ni visoki predstavnik kao najviši tumač Dejtonskog mirovnog sporazumu u svome izvještaju nije krio koje političke opcije, a ne narodi, vjerske zajednice ili skupine su izvor nestabilnosti u BiH, a samim time i na Balkanu.

Odgovor na razloge izricanja ove ruske opaske se možda krije u tome što Rusija strah od terorizma već dugo politizira i koristi kao način da opravda svoje uplitanje u zemlje u kojima je nekadašnji Sovjetski Savez imao utjecaj ili njima direktno vladao, pa bi možda da taj metod patentira i na Balkanu.

Slučaj Čečenije

Najslikovitiji primjer tome je slučaj Čečenije i toga kako se državnom brutalnošću prvo stvorila "teroristička prijetnja" kroz torturu, nasilje i nepravdu koje su onda iz čitavog svijeta privukle sumnjive dobrovoljačke elemente s vlastitim agendama, a sve s ciljem kompromitiranja borbe čečenskog naroda za nezavisnost. Sve je okončano okretanjem pažnje svjetske javnosti, pa i one američke, od onoga što se tamo dešavalo i opravdanjem ponovne ruske okupacije Čečenije kao legitimne borbe protiv globalnog terorizma.

Pravdi na volju, istim metodama se koristila i neokonzervativna administracija Georgea Busha da bi opravdali intervencije u Iraku i Afganistanu. Isto radi i Bashar al-Assad u Siriji i brojni drugi despotski arapski režimi na Bliskom istoku. Najlakši način da se danas ospore legitimni zahtjevi građana, da se delegitimiziraju politički ciljevi i umrtvi ono malo svjetske empatije prema žrtvama i obespravljenim narodima jeste da se čitave zajednice i njihove političke i vjerske elite optuže za terorizam.

Rusija je posebno vješta u tome i pitanje je da li ovom izjavom njenog ambasadora u UN-u svojim "historijskim saveznicima na Balkanu", prije svega Srbiji, želi ponuditi čečenski model rješavanja problema kao alternativu koju nudi perspektiva euroatlantskih integracija, a koja barem deklarativno počiva na ideji brisanja granica, zajedničke ekonomske, kulturne i svake druge saradnje koja u konačnici treba da iskorijeni socijalne i političke uzroke radikalizma i terorizma.

Balkanu je najmanje potrebna vještačka eskalacija nasilja i dizanje tenzija koje nikome osim globalnim hegemonima ne može donijeti dobro. Takvi scenariji su nažalost stvarnost brojnih država svijeta.

Tako lideri centralnih azijskih republika koriste tvrdnje o usponu radikalizma i opasnostima od izvoza terorizma iz Afganistana da sebi osiguraju vojnu pomoć od Rusije i od Zapada. Ovo odgovara  Rusiji koja želi da proširi svoj vojni i politički utjecaj na region koji se ekonomski sve više okreće Kini. ProšlosedmičniThe Economist je pisao o tome kako jedva da sedmica prođe bez izvještaja da su navodni ekstremisti uhapšeni u ovom dijelu svijeta zbog „namjere da se pridruže grupi Islamska država Irak i Levant (ISIL)“. Human Rights Watch je saopćio kako je samo u Uzbekistanu 12.000 muslimana uhapšeno pod „nejasnim optužbama povezanim s njihovom vjerom“.

Sada vidimo kako se i na Balkanu prijetnje od terorističkih napada od Makedonije do Zvornika, pokušavaju iskoristiti kako bi se vladajuće elite suočene sa svojim neuspjesima, aferama i nezadovoljstvom naroda održale na vlasti. Čini se da za takve politike imaju podršku još samo Rusije čija su oni zadnja stopa uporišta na Balkanu.

Rastući trend

Naravno, nije ovo ništa novo, ali jeste trend koji uzima sve više maha. Nekada se strah od vanjskog neprijatelja koristio da se na vlasti održe despotski i diktatorski režimi i da se pažnja javnosti sa životnih problema skrene na sigurnosna pitanja. Danas tu ulogu u brojnim zemljama svijeta igra terorizam. Strahom se najlakše manipulira i on najefikasnije konsolidira redove gurajući sve ostale probleme u drugi plan.

Terorizam je realna globalna prijetnja, ali se njime danas politizira i tzv. „rat protiv terorizma“ već dugo zloupotrebljava za ostvarivanje raznih hegemonijskih, ekonomskih i svakih drugih interesa i to nerijetko na način da samo jača terorizam i stvara nove potencijalne teroriste. Sigurnosne agencije ne mogu "borbu protiv terorizma" voditi po nalogu političkih elita ili pod pritiskom medija. To mora biti samo profesionalni angažman neovisnih sigurnosnih i sudskih organa koji neće izvoditi spektakularne akcije po nalogu vladajućih elita. Cilj sigurnosnih agencija nije da zaštite poredak države nego građane koji u njoj žive.

Pored toga, svima je već odavno jasno da terorizam kao taktika nikada i nigdje nije poražen samo sigurnosnim metodama nego je za njegovo iskorjenjivanje neophodno imati cjelokupnu društvenu strategiju koja cilja na iskorjenjivanje izvora radikalizma i terorizma. Ne smijemo bježati ni od pitanja kome uspon radikalizma i teroristički incidenti odgovaraju? Onima u ime čijih interesa se dešavaju takvi napadi sigurno ne.

Zato je podjednako opasno ignoriranje i guranje pod tepih izazova radikalizma i terorizma kao i njihova politizacija koja ne samo da ne rješava problem nego ga još i produbljuje.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

 Izvor: Al Jazeera

Očito je da Arapsko proljeće nije dalo rezultate koje je priželjkivala arapska ulica i da ga je zaustavila ozbiljna „kontrarevolucija“.

Piše: Muhamed Jusić (Al Jazeera)

Ove sedmice, tačnije od 4. do 6. maja u glavnog gradu Katara Dohi održan je Deveti Al Jazeerin Forum. Bila mi je čast i zadovoljstvo što sam se našao na tom skupu kao učesnik i panelist. Ovo ne kažem iz kurtoazije nego zato što sam dobio priliku da od kompetentnih sagovornika čujem o problemima i aktuelnostima na Bliskom istoku, a o čemu već godinama pišem i govorim. Bila je ovo prilika da se čuju različita mišljenja o onome što se dešava u arapskom svijetu danas.

Već u prvim sesijama bilo je jasno da se na iste događaje gleda sa dijametralno suprotnih stajališta i da na Bliskom istoku svako ima svoju  verziju istine. Pored domaćina bilo je zanimljvo čuti šta o tome kuda ide arpaski svijet razapet između brutalnih konflikta i želje za promjenom misle: Abdelilah Benkirane- premijer Maroka, baronesa Sayeeda Warsi- članica Doma lordova i prva muslimanka u britanskoj vladi koja je dala ostavku u znak protresta protiv izraelske agresije na Gazu, Seyes Mohammad Kazem Sajjadpour- savjetnik iranskog minista vanjskih poslova, šejh Mohammed Al-Thani- savjetnik katarskog ministra za vanjsku saradnju, Khaled Bahah- premijer Jemena, Khaled Khoja- predsjednik Sirijskog nacionalnog vijeća, Selim Al-Jebouri, predsjednik Iračkog parlamenta i brojni drugi ne samo politički lideri nego i novinari, analitičari i intelektualci.

Diktatura ili anarhija?

Brojni argumenti, ili se meni tako čini, išli su u pravcu afirmacije mišljenja kako za arapski svijet izbor ne može biti „diktatura ili anarhija“ (čemu je bila posvećena čitava jedna sesija).

Očito je da Arapsko proljeće nije dalo rezultate koje je priželjkivala arapska ulica i da ga je zaustavila ozbiljna „kontrarevolucija“ orkestrirana iz regionalnih i svjetskih centara moći.

Ali kao što reče jedan od diskutanata, ako Arapsko proljeće nije postiglo sve svoje ciljeve, svoje ciljeve nisu postigle ni reakcionarne sile. Nema povratka na status quo i pitanje je sada kako naći izlaz iz ove pat-pozicije u kojoj su se u klinču našli arapski narodi i despotski režimi. Odbijane promjena i demokratizacija društva prijeti da uništi arapske države i društva i da izrodi fanatične i radikalne pokrete i ideologije koje predstavljaju prijetnju ne samo regionu nego i čitavom svijetu.

Čini se da su nakon Obamine strategije postepenog povlačenja sa Bliskog istoka Arapi i njihove države  bili nespremni popuniti prazninu koja je stvorena ovim strateškim premještanjem utjecaja i da su Iranci, pa i Kurdi, daleko brže i „bolje“ reagovali. Jedan od razloga je i to što su brojni njihovi režimi opstajali samo uz podršku Washingtona i bez ikakve podrške i legitimiteta u vlastitom narodu.

Nešto na tom tragu je u vrlo zapaženom izlaganju govorio Wadah Khanfar, bivši generalni direktor Al Jazeera Networka i predsjednik centra The Sharq Forum.

On je primjetio kako nakon saudijske intervencije u Jemenu događaji u regiji ukazuju na jednu novu dinamiku. Čini se da je na pomolu formiranje neke vrste „sunnitskog bloka“ koji prema njegovom mišljenju ne bi trebao biti formiran kao odgovor na iransku prijetnju i s ciljem da se produbi iskonstruisani sunnitsko-šiitski konflikt nego kako bi bio osnova za bazični dogovor arapskih naroda i država o jedinstvenoj viziji Bliskog istoka. Taj novi dogovor koji pored ključnih arapskih zemalja treba da obuhvati i Tursku kao vrlo bitnog regionalnog igrača i da bude garant stabilnosti regiona i osigura da od sada Arapi i drugi na Bliskom istoku sami biraju svoje prioritete i „bore se za vlastite“ interese.

Bila je ovo prilika da se progovori i o ulozi medija u svemu što se dešava u arapskom svijetu. Očito je da su tamošnji mediji samo još jedno oružje koje tamošnje vlade, opozicione snage i i brojne paravojne organizacije koriste za ostvarivanje političkih ciljeva. To i ne čudi s obzirom da slobodno i profesionalno novinarstvo u većini zemalja Bliskog istoka i Sjeverne Afrike skoro da ne postoji.

Zato se na skupu moglo čuti kako se i organizator skupa, Al Jazeera sa brojnim svojim medijskim projektima suočava sa različitim vrstama pritisaka u onim sredinama u kojima političke i druge elite ne tolerišu da se čuje ono na što njihovo uho nije naviklo. Zato je, kako je rekao jedan od sugovornika, odnos prema Al Jazeeri i njenim novinarima ponekada najbolji pokazatelj stanja medijskih sloboda u onim sredinama u kojima nisu navikli da u javnom prostoru čuju drugačije mišljenje.

Od Bosne do Sirije

Sesija na kojoj sam ja učestvovao trebala je dati odgovor na pitanje može li se u Siriji ponoviti bosanski scenario. Panelisti su bili: dr. Haris Silajdžić- bivši član predsjedništva BiH, premijer i ministar vanjskih poslova, Roy Gutman, urednik američkog lista McClatchy i dobitnik Pulitzerove nagrade za otkrivanje srpskih koncentracionih logora u kojima su bili zarobljeni Bošnjaci i Hrvati tokom agresije na BiH i prof. dr. Louay Safi- predsjednik Sirijskog nacionalnog savjeta. Sesija koju je organizovala Al Jazeera Balkans, a kojom je moderirala novinarka Dalija Hasanbegović bila jedna od najposjećenijih paralelnih diskusija, što između ostalog govori i o tome koliko su svi svjesni da je sirijski konflikt daleko najbrutalniji i da se sve više pretvara u centralno bojno polje.

Očito je da će od načina na koji će biti riješen sirijski sukob zavisiti budućnost čitavog Bliskog istoka i odnos snaga u njemu. Pored bez sumnje interesantnih izlaganja mojih sugovornika, koji su po svim kriterijima daleko pozvaniji da govore o sličnostima i razlikama između ova dva rata, meni je jako bitno bilo što se na „našoj sesiji“ čulo o patnjama građana Sirije. Često se tamo gdje se sastanu velike i umne glave o ratovima i stradanjima naroda govori kao o potezima u šahu u kojem se upravlja drvenim figurama a ne ljudskim životima. Fotografije iz izbjegličkih kampova koje je prisutnima pokazao istaknuti ratni reporter gospodin Roy su nadjačale riječi i najmudrijih i najutjecajnijih učesnika foruma.

U moru loših vijesti iz arapskog svijeta i silnim analizama različitih interesa, teorija zavjera i visokih ciljeva mi smo dehumanizirali tamošnje narode i skoro se navikli na njihovu patnju. Navikli smo se do te mjere da više i nije vijest da je u Siriji ili bilo kojoj drugoj arapskoj zemlji danas ubijeno stotine nedužnih, da su razoreni čitavi gradovi ili da su neke vjerske ili etničke manjine skoro pred nestajanjem.

Ipak,  čitavo vrijeme učešća uradu foruma sam sam sebe podsjećao da bez obzira o kako kvalitetnim raspavama se radilo ne smijem zaboraviti da problemi i svi procesi koje smo analizirali izgledaju drugačije sa prvih linja bojišnice u Siriji, Jemenu, Iraku ili Libiji, ili iz izbjegličkih kampova i opkoljenih gradova u Siriji.

Izvor: Al Jazeera

Mediji i terorizam

Piše: Muhamed Jusić (Magazin Start BiH)

Teroristički napad u Zvorniku skrenuo je još jednom pažnju na ozbiljan i kompleksan problem s kojim se bh. društvo suočava a koji se aktuelizira samo u danima nakon svakog novog napada. Međutim, i ovaj put kao i u godinama prije čuju se brojne krupne riječi i osude bez ikakve garancije da ćemo ovaj put išta naučiti,  a kamoli nešto konkretno poduzeti.

Daleko od toga da se nakon ovakvog za čitavo društvo traumatičnog iskustva, a kakvih je bilo i ranije,  svi okrenu onome što Amerikanci nazivaju „soul-searching“ ili propitivanjem vlastite odgovornosti za to što nam se dešava mi  politiziramo, relativiziramo i spinujemo čitav problem.

Već smo ranije u Startu pisali kako se terorizam ne može poraziti samo silom. On je taktika i daleko je bitnije iskorijeniti uzroke koji  pogoduju njegovom nastanku i širenju te pozabaviti se isključivim i nasilnim ideologijama koje ga hrane. Da bi se takav odgovor ponudio moraju se angažovati svi resursi jednog društva. Zato se u brojnim zemljama svijeta ovom problemu pristupa daleko ozbiljnije i „slojevitije“ korištenjem čitavog niza mjera i metoda, a ne samo sudskim procesuiranjem izvršilaca ukoliko su uopće dostupni pravosuđu.

Na tom planu političari, nevladine organizacije, vjerske zajednice, škole, porodice i svi drugi segmenti društva moraju dati veći doprinos i propitati dosadašnji način odnosa prema ovom problemu. Ali način na koji su neki mediji izvještavali o posljednjem napadu u Zvorniku skrenuo je pažnju i na to da ovaj segment društva, čini se, nije dorastao problemu.

Reakcija esnafa

Toga su očito svjesni i u medijskom esnafu pa su morala reagovati i strukovna udruženja. Tako su Hrvatsko novinarsko društvo (HND), Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) i Udruženje/udruge BH novinari (BHN) najoštrije u zajedničkom saopštenju koje su poslali medijima osudili korištenje ksenofobije i  govora mržnje u medijskim izvještajima i komentarima na društvenim mrežama o terorističkom napadu na policijsku stanicu u Zvorniku, koji se desio u ponedjeljak 27.aprila.

U saopštenju se kaže kako su "govor mržnje, ostrašćeno i huškačko izvještavanje jednog broja medija, prije svih news portala i online medijskih platformi, kao i pozivanje na nasilje putem društvenih mreža i internet foruma, u direktnoj suprotnosti sa slobodom govora i prinicpima profesionalnog i odgovornog novinarstva“.

„Govor mržnje nije sloboda govora, već zlo koje ruši temeljne vrijednosti demokratskih društava, to je krivično djelo koje može dovesti u opasnost obične građane i ugroziti njihovu sigurnost“, stoji u saopštenju.

Još su pozvali medijske profesionalce u okruženju na poštivanje etičkih standarda novinarstva prilikom izvještavanja o događajima u Zvorniku, koji mogu imati negativne implikacije na cijeli naš region. Mediji ne smiju biti izvori i/ili pronositelji govora mržnje, a u kriznim situacijma moraju pokazati najviši stepen odgovornosti i izvještavanja u interesu građana, koje podrazumijeva objavljivanje  brzih, tačnih i važnih informacija, vodeći pri tome računa o pravima građana, njihovoj osjetljivosti i osjećanjima prouzrokovanim strahom i neizvjesnošću.  

Tim povodom BH novinari, HND i NUNS još jednom su podsjetili novinare i urednike u BiH, Hrvatskoj i Srbiji kako u ovom trenutku medijsko pokrivanje događaja u vezi sa terorističkim napadom u Zvorniku može biti od iznimne važnosti za smirivanje tenzija u toj općini, a  pridržavanje najviših profesionalnih standarda novinarstva može značajno uticati na širenje kulture tolerancije i razumijevanja između različitih društvenih i nacionalnih grupa", ističe se u saopštenju.

Sibmbioza medija i terorizma

I usitinu to kako mediji izvještavaju o terorizmu, ne samo u konkretnom slučaju napada u Zvorniku, daleko je kompleksniji problem od samog prenošenja govora mržnje i huškačke retorike za koju smo se nadali da je iza nas. Čak i kada bi taj problem riješili ima tu još bitnih aspekata fenomena na koje treba skrenuti pažnju jer mediji odavno, ne samo kada je riječ o terorizmu, više ne samo da izvještavaju o stvarnosti, nego je i kreiraju.

Kažu da je ranije bit terorizma bila da se ubije jedan, a zastraše stotine. Danas terorističke organizacije uz pomoć medija mogu ubiti jednoga, a zastrašiti milione. Zato nalazimo da su mediji postali nezaobilazni dio strategije terorističkih organizacija. Klasična trijada terorizma "teroristi-žrtve-vlast", danas zamjenjuje kvartet "teroristi-žrtve-vlast-masovni mediji" – barem tako smatra Viktor Ciganov u svom radu Mediji i terorizam iz 2004. I upravo je ova simbioza medija i terorizma navela brojne ozbiljne medijske radnike kojima je stalo do objektivnog izvještavanja da se zamisle nad svojom ulogom u razbuktavanju panike oko nagle ekspanzije terorističkih organizacija i njihovih aktivnosti. 

Zato Anita Perašin u svom radu Masovni mediji i terorizam s pravom primjećuje kako upravo masovni mediji daju terorizmu globalni doseg, i ništa manje bitno utječu na način na koji javnost percipira šta je to terorizam, ko su ljudi koji stoje iza takvih aktivnosti, iz kojih razloga oni to čine, šta žele i koga se ustvari treba bojati. Ako mediji na tom planu zakažu i ako daju pogrešnu sliku o čitavom fenomenu i ako iz želje za senzacionalnošću samo preuveličavaju problem oni samo idu naruku teroristima. Između medija i terorizma postoji interaktivan (i simbiotski) odnos jer se trendovi medijske industrije i zakonitosti proizvodnje medijskog sadržaja kreću u pravcu preferiranja sadržaja senzacionalističkog tipa, zbog čega terorističke organizacije svojim djelovanjem mogu osigurati maksimalnu prisutnost u medijima.

Iskustva iz svijeta nam kazuju kako medijska pažnja za kojom vape brojne ekstremističke organizacije i pojedinci često postaje bitan faktor njihove dodatne radikalizacije, zbog kojeg pribjegavaju radikalnim izjavama, potezima, a nerijetko i gnusnim terorističkim aktima. Davanje prevelikog značaja i medijskog prostora nebitnim pojedincima i organizacijama, a kada je riječ o islamističkom ekstremizmu predstavljanje samoproglašenih autoriteta kao stvarnih predstavnika muslimana i muslimanskih zajednica, čini uslugu upravo onima protiv kojih se navodno bore. Zato su BBC i brojne druge ozbiljne medijske međunarodne organizacije izradili specijalizovane vodiče za novinare koji izvještavaju o terorizmu, a koji prvenstveno insistiraju na neophodnosti da se izvještava samo o činjenicama, bez da se izmišljaju lažne prijetnje i preuveličava opasnost. Jer, žeđ za senzacionalizmom često i ozbiljne novinare uvlači u opasnost da budu oni koji nesvjesno pomažu onima protiv kojih vjeruju da se bore. 

الأزمة السورية وفرص تكرار سيناريو البوسنة

انعقدت الجلسة المتعلقة بالأزمة السورية وفرص تكرار سيناريو البوسنة من طرف الجزيرة البلقان في اليوم الثاني من أعمال منتدي الجزيرة التاسع, وشارك في الحوار السادة:

•          الدكتور/ حارث سيلاديتش (Haris Siladdzic).

•          االدكتور/ لؤي صافي (Louay Safi) .

•          السيد/ راو جوتمان (Roy Gutman )

•          السيد/ محمد يوسيتش  (Mohamed Jusic)

بدأت الجلسة بعرض لتقرير بثَّته قناة الجزيرة البلقان للأوضاع السورية والمعاناة التي يعيشها الشعب السوري سواء داخل سوريا أو في المخيمات داخل الأراضي السورية وعلي الحدود.

ثم توالت بعد ذلك مداخلات المتحدثين فكانت علي النحو التالي:

بدأ المتحدث الأول، وهو الدكتور/ حارث سيلاديتش، حديثه بطرح عدَّة تساؤلات حول الواقع السوري من حيث المعاناة والواقع الذي يعيشه اللاجئون سواء في الداخل أو الخارج, مع طرح لما يمكن تصحيحه استنادًا إلى التجربة البوسنية مع التأكيد علي الدعوة إلى المصداقية في أي تدخل قد تشهده الأزمة. إضافة إلى ارتباط الأزمة السورية بالواقع في منطقة الشرق الأوسط.

 كما قارن ما يجري في الأزمة السورية الحالية بما جرى في البوسنة؛ حيث وصف ذلك بالتجربة المُرَّة ولكنَّها كانت ضرورية للخروج من الحرب وتحقيق السلام.

وفي سوريا يجب التذكير بضرورة البُعد عن التجرية البوسنية علي الرغم من وجود تشابه بين الأزمتين, لكن الظروف التاريخية مختلفة تمامًا.

وفي نهاية حديثه تطرَّق إلى عامل الوقت في الأزمة السورية وآثاره السلبية التي سوف تنعكس على المهاجرين وخاصة في الأجيال اللاحقة التي سوف تنمو وتترعرع في بيئات مختلفة عن بيئاتها الأصلية.

أمَّا المتحدث الثاني فكان الصحفي/ راو جوتمان؛ حيث عرض مجموعة من الصور تم التقاطها من مخيمات اللاجئين السوريين داخل الأراضي السورية والمناطق الحدودية, ووصف الحالة بأنها حالة يُرثى لها فعدد اللاجئين في ازدياد مستمر وأعداد المهاجرين إلى دول الجوار في تصاعُد لدرجة أنك تجد أكثر من خمسة وعشرين لاجئًا يعيشون داخل الخيمة الواحدة في ظروف مناخية قاسية.

وبوصفه صحفيًّا عاش الأزمتين: البوسنية والسورية، من خلال إنتاج العديد من التقارير حول الأزمتين إلا أنَّه قارن بين دور المنظمة الأممية في الأزمتين وتخلِّيها عن دورها في الأزمة السورية لدرجة أنها لا تقدِّم أية بيانات عن عدد المخيمات وعن عدد اللاجئين داخل التراب السوري وإن تم تقديم تلك البيانات فإنها بعيدة عن الدقة والمصداقية.

ثم تطرق إلى الأعداد الهائلة التي تعيش تحت الحصار وذلك من حيث الأعداد وعدم توفر بيانات دقيقة عن تلك الأعداد وصعوبة الدخول والخروج في ظل أوضاع صحية صعبة, وقارَنَ بين ما نشرته جمعية الأطباء السورية الأميركية من أن عدد أولئك المحاصَرين بلغ أكثر من 630 ألفًا في حين أن الأمم المتحدة تقدِّر عددهم بحوالي 212 ألفًا فقط، ويظهر من الرقمين الفرق الشاسع بين البيانات المنشورة الذي يعكس درجة المصداقية والشفافية.

وإذا كان عدد سكان سوريا أربعة أضعاف سكان البوسنة فإن معاناتهم تجاوزت عشرة أضعاف معاناة الشعب البوسني في ظل ظروف سياسية قاسية تشهد تخلي المجتمع الدولي ومعارضة منقسمة تعيش في المنفي.

ويختم حديثه فيصف تجربته الصحفية في سوريا بأنها تجربة فاشلة بعكس تجربته في البوسنة لدرجة أنه لا يمكن أن يكرر التجربة مرة أخرى في ظل الظروف الراهنة.

أمَّا المتحدث الثالث السيد/ لؤي صافي فبدأ مداخلته بالتطرق إلى القواسم المشتركة بين الأزمة البوسنية والأزمة السورية, فهناك الأغلبية المسلمة في كلا البلدين, وهناك التنوع الإثني والثقافي، كما أن البلدين كليهما قد عرفا تجربة حرب مريرة إضافة إلى اللامبالات التي عاناها كلا البلدين من تخاذل المجتمع الدولي.

ومضي في حديثه فضرب أمثلة من الواقع في البلدين ففي سراييفو هناك المعبد اليهودي الذي شُيِّد عام (1581) أيام الدولة العثمانية وبجواره الكنيسة الكاثوليكية وبجوارهما المسجد الجامع, وفي المقابل فإن الصورة توجد مثيلتها في دمشق تمامًا إضافة إلى التسامح والتنوع السائد بين فئات الشعب وبين الأقليات.

وبدلًا من استغلال تلك الظروف في الأزمة السورية فإن الواقع علي العكس من ذلك تمامًا؛ فالقوي العالمية تعاملت مع تلك الظروف والأوضاع بشعار حماية الأقليات مما نتج عنه دعم النظام الاستبدادي في الأزمة السورية بحُجَّة حماية الأقليات.

ويقارن المتحدث بما حدث في البوسنة من أن الغرب تدخل عند الساعة الأخيرة بعد أن جرت كل المجازر حيث فرض حلًّا لا يخدم الأزمة البوسنية بل يعقِّدها ويؤدي إلى الانقسامات مع عدم تمنِّيه أن يتكرر نفس السيناريو في الأزمة السورية.

ويختم حديثه بأمور تتعلق بالجيوديسيا السياسية في المنطقة وعلاقتها بالأزمة السورية ودور أميركا في المنطقة بعد تدخلها في كلٍّ من أفغانستان والعراق وصولًا إلى ما يجري في دول المحيط سواء في مصر أو اليمن................ إلخ.

أمَّا المتحدث الرابع والأخير/ محمد يوسيتش ؛ فناقش موضوع الأزمتين والمقارنة بينهما من خلال طرح عدة تساؤلات بناء علي التجارب التي حدثت في كلا البلدين.

فالوضع في سوريا سوف يتغير في المستقبل مثل ما تغيَّر في البوسنة وإن كان هناك بعض الفروقات ففي البوسنة كانت المقاومة داخلية وخارجية فهناك ديكتاتور مدعوم من الخارج وهناك هجوم من بلدين.

أمَّا الوضع في الأزمة السورية فإن المجتمع الدولي لم يقم بالدور المنوط به إضافة إلى دور المعارضة الضعيف وانقساماتها في ظل مستقبل يُطرح فيه سؤال ويتكرر دائمًا، وهو الخشية من حدوث انقسام يحدث في المستقبل للدولة السورية يكون مرتبطًا ومؤسسًا على الطائفية.

ثم ختم المتدخل حديثه بالتركيز على التنوع الثقافي داخل المجتمع السوري وكونه ضرورة للتماسك علي مرِّ الزمن والعصور مما يعزِّز ويقوي من الوحدة الوطنية لمواجهة أية دعوة للتقسيم والانفصال، واعتبر أن الخسارة الأكبر للشعب السوري هي خسارة التنوع والتسامح والتعايش بين جميع الطوائف.